Српска Тугославија

Од 1918.године Срби немају своју државу. Велики ратни напори нашег народа од 1804-1918.год, праћени огромним људским жртвама, материјалним разарањима и сваковрсним одрицањима многих генерација показали су се бесмисленим успостављањем Југославије, односно гашењем Србије као државе. Знацајни резултати добијени на дипломатском, спољнополитичком пољу које су учинили Карађорђе и Милос Обреновић са својим сарадницима, народом и савезницима једноставно су поништени дилетантским падом Србије у сумњив пројекат, у југословенски политички амбис. Демократске институције мукотрпно грађене од 1830-их година у Србији, претопиле су се на накарадан начин у вестачки, југословенски, политички импотентан и фактички неефикасан систем који је резултирао потпуним крахом у два судбоносна наврата. Српска државотворност међународно је призната 1878.године на Берлинском конгресу, а овога лета навршава се тачно 140 година од овог важног догађаја.Тако српски народ,највећи од Беча до Цариграда постаје важан фактор на југоистоку Европе и на путу који води ка природним ресурсима Блиског истока и Африке. Оружане снаге наше земље, брижљиво неговане и оштро каљене преко стотину година у једном посебном духу уништене су јефтиним манијачким декретом- формирањем југословенских оружаних снага, истих оних које су ломљене и сломљене у најкраћем могућем року и то баш у оном тренутку када су требале да заштите народ чија безбедност им је била поверена.
Треба ли подсецати на политичка трвења унутар Србије у време династичких обрачуна током 19 века ,на сукобе обреновићеваца и карађорђевићеваца? Треба ли бацити светло на разрачунавања либерала и радикала, напредњака и самосталаца, социјалдемократа и националиста у Србији до 1 св.рата? Одговор је позитиван, али тиме би требало да се баве политиколози, историцари,социолози, филозофи политике и уопште то је посао узестручне научне господе .За нас остале, који не желимо да посматрамо сваки историјски феномен до танчина, који не желимо резултате досадне аналитике важно је следецћ:
-У периоду српске државне самосталности,у времену од 1830-1918. год у Србији није вођен унутрашњи грађански рат, од настанка Југославије влада непрестана кланица.
-У периоду српске државне самосталности, српски политички ривали јесу једни другима разбијали главе, запосљавали своје рођаке и страначке колеге на добра радна места, баш као што је то било и у Русији, Енглеској или Италији, или било где у свету-но то није рат. Политички ривали у Југославији углавном су се убијали између себе.
-У периоду српске дрзавне самосталности ратови локалног карактера које смо водили против Бугара или Турске коштали су нас неколико хиљада живота војника. Ратови које смо водили у име Југославије или за Југославију или у склопу Југославије коштали су нас око три милиона живота, много више невиних цивилних жртава, него војних губитака, очекиваних у сваком рату.
– У периоду српске државне самосталности, владао је економски напредак државе и грађанство је полако али сигурно добијало форму социјално задовољне средње класе, махом сељачке ситнопоседничке, али опет задовољне. Разлог економске стабилности између осталог била је и способност тадашње елите да избегне ратне сукобе и избори конкурентност домаћих производа у страним земљама, дакле извоз.
– У периоду када нисмо били Југославија Срби су изборили право на слободу штампе,на квалитетно универзитетско школовање жена и мушкараца, успон театра, електрификацију, саобраћајну инфраструктуру, културно деловање међу нашом дијаспором, верске слободе свих становника, квалитетно и модерно наоружање за војску, пријатељске и коректне односе са свим земљама и народима Европе па и за почетак одређене врсте брендирања националног блага као сто је нпр. шљива.
Формирање југословенске државе произвело је за наш народ један опасан генератор сталне нестабилности и међунационалних сукоба, мотивисаних верским, културним и психолошко-социјалним разлозима. Неслагање српских и хрватских елита око политичког и економског примата у новонасталој држави додатно је оптеретило крхку, осиромашену и ратом девастирану земљу и њене становнике. Уласком Хрвата у нашу државу, ми смо од некада спољних заједљиваца, бенигних по народ и државу добили унутрашње партнере жељне свега после 800 година ропства са којима нисмо знали шта да радимо и како да поступамо. Уместо да народ буде заузет привредним темама, да ради и да живи од свог рада, приоритет је постало како уредити односе у држави.Ресурси нације трошили су се у обрачунима са бугарским, шиптарским и хрватским политичким тероризмом, а правна акробатика кулминирала је после скупштинских убистава укидањем рада политичких странака.
Атентат на краља Александра у Марсеју довео је до потпуне дезоријентације ионако несвесне српске интелигенције, па се родила хрватска бановина, Конкордат и слом 1941.
Огромна већина несрпског становниства Југославије са симпатијама је дочекала Хитлерову армију која је ишла и млела пред собом тековине отаца југословенске идеје. На развалинама које су оставили немачки тенкови, остао је голоруки српски народ. Неколико стотина хиљада Срба одведено је у заробљеничке логоре и све то за само 12 дана. Сетимо се да је мала војска Краљевине Србије водила рат против Аустроугарске, Немачке и Бугарске од августа 1914. па до касне јесени 1915. год,када је под великим притиском извела уредно повлачење и у северној Грчкој већ у лето 1916.године успоставила фронт са савезницима за наставак рата. Да парафразирамо Клаузевица, дрска мача су топови и пушке, а сечиво мача је морал.Вратимо се колапсу из 1941.год. Немачка је одмах успоставила НДХ која је истог момента почела са систематским истребљењем Срба. Косово је припојено шиптарима под италијанском управом, Србија је стављена под директну немачку управу, а Бугари су добили Македонију. У таквој једној ситуацији, код Срба се јавља покрет отпора под командом пуковника Драже Михаиловића (четници). Нешто касније јавља се и комунистичка герила под вођством Јосипа Броза, хрватског комунисте (партизани).Оба покрета отпора састављена су већином од Срба ,мада има и Хрвата, муслимана и Словенаца антифашистичке и југословенске оријентације. Позабавићу се ситуацијом у Југославији у 2.св.рату јер је у том рату најпластичније видљива немогуцност југословенске идеје.
НДХ је нацистичка творевина,вођена од Анте Павелића, усташког првака, правника, терористе из предратног периода и ватреног католика. Систем је снажно подржан од стране хрватског пучанства, цркве и немачке војне силе, тада неприкосновене на европским ратиштима. Хрватска је формално у рату са СССР, где саље своје трупе (10 000 легионара), са В.Британијом и САД. Хрватска се немилосрдно обрачунава са комунистима, Јеврејима, Циганима и четницком герилом на целој својој територији. Масовни покољи српског становништва, насилна покрштавања и прогони су историјско обележје овог нацистичког поретка. Систем концентрационих логора познатих по бруталним егзекуцијама заточеника јесу верна копија немачке убилачке идеолошке матрице.
Бугари спроводе прогоне и убиства виђенијих Срба, врше бугаризацију и учествују у борбама против четника и партизана у садејству са немачком војском.
Шиптарске милиције убијају и протерују српско становниство са територије Косова и Метохије, основана је и СС дивизија „Скендербег“ састављена од Шиптара.
Босански муслимани делом учествују у усташким јединицама у протеривању и убиствима Срба, делом се самоорганизују у локалне милиције које воде борбе против цетницких јединица, а један део је у партизанима. Од босанских муслимана формирана је и једна СС дивизија названа „Ханџар“.
Црногорци се налазе у италијанској окупационој зони, и тамо се народ поделио на комунисте и националисте који су се међусобно истребљивали до краја рата.
У Војводини мађарски фашисти убијају и протерују Србе, Јевреје и комунисте.
Централна Србија налази се под немачком војном управом и након четничких и партизанских напада и одређених тактичких успеха у лето 1941, Немци покрећу акције чишћења од герилских снага успут вршећи одмазде над цивилима. Неколико хиљада цивила је стрељано у Шумадији, Мачви и западној Србији током јесени 1941, а герилске снаге партизана и четника биле су прилично разбијене и пасивизирале су своје акције. Подршку немачкој војсци пружа и квислиншка влада Милана Недића, добровољци Димитрија Љотића, четници Косте Пећанца и Бугари. Након успешне акције Немаца и квислинга против герилаца, партизанске снаге прелазе у Санџак и Босну, док на терену Србије остављају мале оперативне групе и обавештајце. Четничке јединице се растурају, а Дража Михаиловић започиње стратегију подземног организовања људства и материјала за велики устанак и садејство са Англоамериканцима када се буду вршиле десантне операције великих размера на Балкану,како је процењивао његов штаб.
Победа Црвене армије крајем 1941. испред Москве показала је да је немачка војска ипак рањива и да може бити поражена. Улазак САД у рат против Немацке у децембру 1941 олаксао је ситуацију Британцима те ставио у привредном смислу Немце у неповољнији полозај.Индустрија СССР покренула је масовну ратну производњу на истоку земље и крај 3 Рајха започео је полако али сигурно.Протеривање Немаца и Италијана из Африке,катастрофа немацке војске у Стаљинграду,осигурање атлантске линије снабдевања ка Британији, инвазија Сицилије и капитулација Италије важни су елементи који су покренули и балканско ратиште.
Партизанске и четницке јединице покренуле су се у борби за превласт на југословенском ратишту, српско- српски обрачун је у јеку. Политичка платформа о уређењу нове Југославије коју је Тито обзнанио у Босни крајем 1943, добила је ривала у Михаиловићевој платформи на сличним југословенским основама у јануару 1944. из села Ба. Активности четника и партизана биле су праћене како од непријатеља тако и од савезничких мисија на лицу места. Партизански окршаји са Немцима и усташама у западној Босни, у Херцеговини, на Неретви и у рејону Сутјеске током 1942. и 1943. добрим делом су определили савезничке војне команде, а тиме и њихове политичке лидере коме дати војно-политички примат у Југославији. Неактивност четницких јединица у истом периоду према Немцима јако лосе је оцењена у Каиру и Лондону. Избеглицка влада у Енглеској, састављена од Срба и Хрвата била је заузета унутар-политичким калкулацијама а не борбом за општи савезнички интерес, чиме је себе деградирала и ставила у крајње неповољан положај, а тиме и Михаиловића. Савезничка војна помоћ била је прослеђена партизанским јединицама и четницке јединице од јесени 1944. више нису представљале значајан војни фактор у Југославији. Повлачењем Немаца из Грчке и Југославије, те уласком Црвене армије у нашу земљу, окончан је 2. св. рат. Партизани су у своје редове примили већину обичних припадника четницких и домобранских јединица,а усташе и виши официри цетника су или ликвидирани или побегли у иностранство. У Југославији је заробљен, а после судског процеса и стрељан вођа четника Михаиловић у лето 1946.год.
Комунистичка платформа на основу које је на федералистичким основама живела Југославија од 1946. до 1991. показала се као промашеном. Она друга платформа коју је понудио Михаиловић са грађанских позиција и са једном сназном српском федералном јединицом унутар Југославије такође би доживела крах, тако да је Србима потпуно свеједно ко је победио у 2.св.рату.Хрватска неказњена а Србија подељена.Тада је победила боља војска,а лосија политицка визија.Мозда је политицка визија Михаиловица била боља,али је била лосија војска да ту визију покуса спровести.Југословенска политицка визија у сваком облику осуђена је на пропаст, сматрам лично. Југословенска војска у сваком облику, као гарант државе-слаб је гарант. Зато и Тито и Михаиловић, као искрени заговорници југословенске идеје, нису опција за српски народ. Један Хрват, занатлија, са радничком, социјално мотивисаном пројугословенском заблудом о великој заједници балканских Словена, а други сличан њему, официр, Србин, само фрустриран историјском чињеницом да се 2.св. рат водио на начин који није могао да научи у војним кабинетима предратне Југославије испуњеним Симовићима, Мирковићима и Карађорђевићима-свима онима који су побегли кад се ломила Југославија. Частан остаје из разлога сто је остао и умро у својој земљи, макар се звала и Југославија. Баш као и Броз.
Идемо даље. Брозова заоставштина у нашем народу је повампирила Михаиловићеву платформу 1991. год. када се ломила она последња велика Југославија. Неко је мислио да ће Југославија опстати ако Срби добију историјско право на своје територије, наравно унутар Југославије. Или унутар Србије…Неко је мислио да це Хрвати пристати на то. Неко није учио историју, а богами ни елементарну логику. Тај исти неко је на познати југословенски начин изгубио контролу над сопственим народом и територијама на којима тај народ има право да живи.Тај неко је водио српске битке југословенском војском,југословенском телевизијом и југословенским речником. Тај неко је умислио да је велики као Тито, тај неко је преписивао Михаиловићеву стратегију чекања нечега што се не може дочекати. Тај неко је застарели бирократски апарат. Њега је појело време, протерао народ, преварио Ђинђић и уништили странци. И фактички и историјски. Но важније је ста ће бити са нама.
И ето нас на крају. Апсурдност је када 1912. један народ и једна држава крену у три рата и створе државу за све а изгубе своју. Ево је и 2018. год, чиста стогодишњица српских победа и нелогичних похода на саму себе.Ако мислимо да нам преостане и ово мало земље и народа-морамо мислити српском главом. Не Тито, не Дража… Никако не Југославија. Предлажем људе попут Карађорђа и Милоша Обреновића, предлазем њихов ментални склоп и систем размишљања и земљу коју представљају њихова дела. Озбиљно.

About the author

Related

Оставите одговор