ОВК или шиптарско-терористичке банде

Самозвана Ослободилачка војска Косова (ОВК) основана је 1994. године као средство великоалбанских кругова у земљи и иностранству да би се Косово и Метохија свим могућим средствима, укључујући и терористичко-оружане, издвојили из састава државе Србије.

Кампови за обуку припадника ОВК били су смештени у Албанији, појединим земљама западне Европе, Блиског истока и на територији самог Косова и Метохије. Војни инструктори били су разноврсни специјалисти и плаћеници из разних војних области, а долазили су из НАТО, регуларне албанске армије и искусних терористичких исламстичких ћелија и група широм света. Наоружање, ратни материјал и потребна логистика финансирани су од стране албанске дијаспоре и криминогених структура кроз различите тајне фондове. Војна опрема и људство илегалним каналима убацивани су преко српско-албанске границе на КиМ. ОВК своја терористичка дејства интензивира 1996. године у јужној српској покрајини, усмеривши своју смртоносну активност према припадницима МУП Србије, армије, њиховим објектима, српском цивилном становништву и албанском живљу лојалном српској држави. Године 1997. сматра се да је ОВК бројала до 2 000 припадника, да би у другој половини 1998. године број терориста достигао 15-20 000 наоружаних и увежбаних чланова. ШТБ вршиле су принудну мобилизацију албанског становништва, људство је пристизало из читаве албанске дијаспоре,  уз велики број страних плаћеника и припадника милитантних исламистичких организација (Ал Каида и др.) Током 1998. године, ШТБ држале су под својом контролом око 1/3 Косова и Метохије. Један од првих команданата и симбола терористичке ОВК био је Адем Јашари.

Овај насилник и криминалац ликвидиран је у акцији српских специјалних снага почетком 1998. године. Командна структура ШТБ све до 1999. године била је хаотична и није се видела јасна линија командовања. Доласком Сулејмана Сељимија на чело ОВК (почетак 1999. године), а потом ветерана хрватске војске Агима Чекуа (мај 1999.), ова терористичка дружина добила је озбиљно устројство. Српским оружаним снагама на КиМ, ОВК није представљала велики проблем у војном смислу и скоро увек би у сукобима ШТБ биле уништаване или су им наношени тешки људски и материјални губици. Почетком НАТО агресије на Србију, 24. марта 1999. године, ОВК добија улогу НАТО пешадије. НАТО дејства из ваздуха по српским снагама били су координисани са јединицама терориста. ШТБ нападале су границу из правца Албаније не би ли остварили пробој у дубину КиМ, док су јединице ОВК на КиМ вршиле диверзије на путним правцима ометајући снабдевање војних и полицијских јединица људством и војном опремом. Током ових борби, ОВК није успела да оствари значајније војне резултате. Упркос сталној опасности из ваздушног простора, српске јединице су готово у потпуности очистиле простор КиМ од ШТБ и неутралисали их на албанској граници, те их практично учинили крајње небитним војним фактором током читавог рата за КиМ 1999. године. Након војно-техничког споразума у Куманову и резолуције СБ УН 1244, јединице српске војске и полиције напустиле су Косово и Метохију препустивши безбедност становништва снагама УН. Упоредо са уласком страних трупа на територију јужне српске покрајине, улазила је и разбијена ОВК са осветничким намерама према српском становништву. Тада су убиства, пљачке, киднаповања и уништавање српске културне баштине постали свакодневица. ОВК је званично престала да постоји у јесен 1999. године. Велики број припадника ове терористичке организације прешао је у тзв. Косовски заштитни корпус и Косовске полицијске снаге. Њихови ратни лидери Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Агим Чеку постали су уважени политичари на политичком небу тзв. независног Косова.

Заоставштина ОВК је крвава и злочиначка. Проузроковали су огромне људске жртве, велика разарања и патње. Из ових ШТБ родиле су се ОВПМБ на југу централне Србије 2000/2001  и АНА у Македонији. Њихово људство учествовало је у мартовском погрому 2004. године над Србима на КиМ, а организују и илегалне ћелије на свим просторима које мегаломански сматрају делом Велике Албаније. ОВК није престала да постоји. Она и данас ради на пољу тероризма и сецесионизма. Угрожене државе морају стати у јединствен савез како би се овом злу једном за свагда стало за врат. Оно што се десило у Србији, веома лако може да се деси и у Грчкој, Македонији и Црној Гори. Савремени пример Сирије најбоље показује како се треба односити према тероризму и како се тероризам може победити. Србија стрпљиво чека тренутак када ће поново успоставити свој пун уставно-правни поредак на Косову и Метохији. Јасно је да ОВК није способна то да спречи – на потезу је међународно право!

About the author

Related

Оставите одговор