МАРТОВСКИ ПОГРОМ – МОНСТРУОЗНИ ЗЛОЧИН КОЈИ СРБИ НИКАДА НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ

Историја српског народа на Балканском полуострву испуњена је славним и трагичним тренуцима. Подсећамо на једнан тужан, жалостан и несрећан догађај који је задесио српски народ на прагу 21.века. Подесћамо на Мартовки погром 2004. – погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали шиптарски екстремисти.

Након повлачења српских снага безбедности, које је било предвиђено на основу Кумановског споразума, на Космету је остало да живи око 200.000 Срба, ослањајући се на себе и договорену заштиту јединица КФОР-а и УНМИК-а. Уз свој народ, на Космету је остало и монаштво и свештенство Српске православе цркве. Велики број српских средњовековних манастира стављен је под строгу војно-полицијску заштиту међународних снага. И поред загарантоване безбедности, живот за преостале Србе на Косову и Метохији постао је крајње неизвесан, опасан и суморан. Свакодневни напади шиптарских екстремиста на људе, имовину, верске, културне и историјске споменике остајали су углавном некажњени. Убиства, отмице и паљевине постају стравична рутина у покрајини. Разлог ових дејстава био је покушај етничког чишћења Космета од Срба.

Западни моћници оглушују се на протесте београдских власти о кршењу људских права Срба. Руска дипломатија чини све што може на међународном пољу за српске интересе, а само ретки конвоји хуманитарне помоћи долазе до најугроженијих српских енклава. У самом средишту Европе, на месту највеличанственијих остатака српске средњевековне културне баштине, текао је (и сада тече) тихи геноцид уз прећутну, скоро отворену подршку, тобоже демократољубивих НАТО силника.

 

Непријатељи српског народа, схвативши да су Срби на Космету тврд орах, будући да појединачни напади и притисци нису уродили плодом, одлучују се на радикалније потезе. Шиптарски злочинци и њихови страни ментори праве план заснован на теорији блиц-крига (муњевитог рата), односно једновремен напад на све што је српско у покрајини са циљем етничког чишћења Срба.  Два албанска детета се 17. марта даве у набујалом Ибру. Албански медији оркестрирано преносе вест да су децу у воду бацили сељани из оближњег српског села. Нађен је повод, лов на Србе могао је да почне. Преко 60.000 спремних шиптарских екстремиста симултано креће у крвави пир широм Космету.

Напада се све српско, појединци, засеоци, насеља, куће, станови, цркве, манастири, домови културе, возила, здравствене установе… Свака српска мета је легитимна. У само пар часова цела територија Косова и Метохије је у пламену, крви и хаосу. Србе убијају, крвнички пребијају, одводе да више никада не буду виђени. Шиптари пале куће, штале, одводе стоку, пљачкају све што се може понети. Обешчашћују се девојке и жене, руше се споменици, ломе гробља, уништавају цркве, разносе свете реликвије. Избезумљени Срби траже спас у заједничком окупљању на трговима, код пунктова КФОРА, код суседа неалбанаца. Ситуација је из часа у час све тежа. Највећи удар извршен је на Косовску Митровицу где Срби успевају да одбију неколико пута бројније Шиптаре. Меци фијучу, лете каменице, чују се експлозије. Сукоби трају у Витини, Чаглавици, Вучитрну, Обилићу, Призрену, околини Пећи…

И поред близу 50.000 страних војника и полицајаца, којима је једини задатак да брину о општој безбедности свих грађана, а нарочито угрожених Срба, организовани мартовски погром 2004. године трајао је пуна два дана. Током овог дивљања шиптарских екстремиста, живот је званично изгубило 28 Срба, а више од 900 је тешко претучено и повређено. Протерано је око 4.000 људи из својих домова, многи градови постали су етнички потпуно чисти, а запаљено је и уништено 35. православних цркава и манастира, међу којима и неколико средњовековних, попут Девича из 15. века. Спаљена је и зграда старе призренске Богословије, а више хиљада приватних објеката у власништву Срба тешко је оштећено или опљачкано. Од неколико десетина хиљада учесника у овом крвавом, злочиначком пиру, лишено је слободе само око 400 Шиптара, а скоро нико од њих није процесуиран. Српске службе безбедности унапред су обавестиле КФОР о припремама оваквог сценарија, али дојаве су очигледно намерно игнорисане.

Догађаји од пре 14. година треба да подсете све нас на неправду којој је изложен српски народ на својој државној и вековно припадајућој територији. Српски народ и држава никада више не смеју дозволити понављање Мартовског погрома из 2004. године. Европске земље, а нарочито Русија морају да нам помогну по питању стварног поштовања права на живот, слободу и рад Срба на Косову и Метохији. Очување нашег државног суверенитета, културног наслеђа и националног идентитета морају бити приоритет наше политике и дугорочног, општенационалног рада.

 

Нека је вечна слава настрадалим српским мученицима на светом српском Косову и Метохији!

Српски народ овај монструозни злочин никада неће заборавити.

 

 

 

 

 

 

About the author

Related

Оставите одговор