ГОДИШЊИЦА НАТО АГРЕСИЈЕ: СРБИЈА НЕЋЕ ОПРОСТИТИ!

Србија 24. марта обележава 19. година од почетка НАТО агресије на своју суверену територију и невино оклеветани народ. Мимо одлуке УН, Северноатлантска војна алијанса узела је самовољно бич (не)правде у своје руке и стравичним ударима по Србима отпочела завршну фазу „демократизације“ дивљих балканских народа. Директно рушећи све норме међународног права, а узимајући фабриковане западне медијске извештаје као мерило истине у грађанским ратовима вођеним у бившој СФРЈ, НАТО је изабрао страну.

Политички и војни планери бацају око према Косову и Метохији, јужној српској покрајини где је у прошлости долазило до међунационалних ексцеса, провоцираних од стране албанских сепаратиста и екстремиста. На Косову и Метохији налази се плодно тло за сејање раздора између Срба и албанске националне мањине. Креће се у финансирање терористичких група, формирају се политичке ћелије сепаратистичког, политичког покрета,активирају се стари иредентисти и албански екстремисти.У рад се укључује проверено људство на КиМ,у суседној Албанији и међу екстремном албанском емиграцијом.У функцију антисрпског деловања стављају се и криминалне структуре албанске мафије,агентура страних обавештајних служби и дебелим новцем плаћене лобистичке групе на западу,међу политичком елитом и угледним медијским кућама.Пропаганда против српског „апартхејда“ према Албанцима на Западу и терор новоосноване ОВК на Косову и Метохији делују јединствено. Последњи чин у комадању Србије је спреман.

На агресију није требало дуго чекати. НАТО је ударио по циљевима наше армије 24.марта 1999.године у 20.00 часова. Формације непријатељских авиона и крстарећих ракета уочене су на време. Српска ПВО дејствовала је брзо и ефикасно, непријатељу су нанети губици у првом налету. Наши борбени ефективи остали су практично неокрњени. План НАТО-а био је да у првих неколико дана сломе отпор армије и полиције. Тај план се убрзо показао као немогућ. Наша војска била је технолошки инфериорна у односу на 19. земаља НАТО алијансе, економски и војни капацитети супротстављених снага били су стотинама пута већи у корист агресора. Међутим, старо ратно правило – да у рату никада ништа не иде по плану, показало се у најбољем светлу током ове неравноправне борбе Давида и Голијата. Систем везе српских снага остао је функционалан током читавог рата, јединице ПВО пружале су непрестан и жилав отпор,морал бораца био је на највишем могућем нивоу. Становништво Србије неодступно је стајало на линији отпора агресору, сумње у пораз нису постојале ни у машти. Читава Србија дисала је као један човек.

Уместо војних циљева и јединица српске војске и полиције, који су се показали недоступним за уништење, НАТО прелази на следећу фазу деловања против Србије.

Ударима са дистанце, уништавати цивилну инфраструктуру и тиме психолошки утицати на исход рата. Мимо свих ратних конвенција,мете постају цивилна насеља, пијаце, болнице, мостови, возови са цивилима, електроенергетски систем Србије, фабрике које не производе војну опрему и материјал, чак и стране амбасаде…

Бомбе и ракете засипају централне зоне српских градова, хемијска постројења ради изазивања еколошких катастрофа, породилишта и саобраћајнице. У делу међународне заједнице јавља се незадовољство. Стотине хиљада антиратних активиста протестује широм светских и европских престоница захтевајући моментални прекид агресије на суверену европску државу која никога није угрозила, већ се само брани од наметања туђе воље и диктата.

Дипломатским напорима Русије, почетком јуна 1999.године долази до споразума о прекиду непријатељстава. У Савету безбедности Уједињених нација изгласана је резолуција 1244 по којој Косово и Метохија остају саставни део Србије и Југославије. Статус покрајине не може се мењати једностраним актима, а Србији се омогућава право на војно присуство свог особља на Косову и Метохији. Војно – техничким споразумом из Куманова дефинисано је постепено повлачење из покрајине и њихова замена снагама УН, као гаранта сигурности за све житеље Косова и Метохије. На Космет је након повлачења наших снага безбедности лоцирано око 50.000 војника из 39. светских држава. Уз нашу војску, из страха од терористичке ОВК, повукло се и 250.000 косметских Срба. Још толико остало је да живи на Космету у тешкој неизвесности.

Рат за Косово и Метохију 1999.године остаје заувек светла тачка у српској војничкој историји. Наше оружје остало је светло, наш образ остао је чист пред нараштајима који долазе. Важно је напоменути да током агресије непријатељ није заузео ни један метар наше територије!

Ма шта се дешавало,ма шта се говорило – Косово и Метохију нико и никада не може извући из државних оквира Србије. Херојска одбрана оружјем сведочи о томе, сваки пали борац је део државног суверенитета Србије на Космету. Оно што се силом отме, обично се силом и врати!

Нама данас, након 19 година од срамне агресије на нашу земљу, остаје да се поклонимо сенима оних који више нису са нама. Они су остали на границама Србије као неми сведоци праведне борбе за виши циљ, али се такође налазе и у срцима свих Срба који њихов подвиг неће заборавити.

 

About the author

Related

Оставите одговор