„ЕВО МЕНЕ, А ЕТО ВАМ РАТА С ТУРЦИМА“ -Милош Обреновић

Пети октобар 1813. године представља један од најтужнијих дана у модерној српској историји. Наиме, тог несретног дана, османска војска заузела је Београд, тим чином окончавши Први српски устанак. Највиђеније вође Првога устанка на челу са вождом Карађорђем напустиле су земљу, а у опустошеној Србији остао је војвода Милош Обреновић са још неким мање угледним устаничким првацима. Сулејман-паша Скопљак, стари српски крвник, преузео је управу над Београдским пашалуком, спроводећи нешто по наређењу, а делом вођен личним србомрством, страховладу и насиље налик оном дахијском.

Поново жестоко тлачен, а осетивши укус готово десетогодишње слободе, српски народ није био спреман да ћути и трпи, то су били поносни ратници, који су се искалили у Кочиној крајини и Првом устанку. Већ у септембру 1814. године избила је у пожешкој (чачанској) нахији Хаџи-Проданова буна. Лоше припремљена она се брзо распала. Милош Обреновић који се од пропасти Првога устанка личним угледом изборио за најутицајнијег српског кнеза, чак је помогао Турцима да угуше ову буну. Овај потез није био чин издаје, већ је мудри Обреновић био мишљења да Срби нису још спремни на нови устанак, односно сматрао је да још прерано. Слом буне Хаџи-Продана изазвао је нов талас још страшнијих турских  одмазда. Почетком 1815. године српско-турски однос  није се променио. Срби су страховали од Турака, али нису били малодушни, већ одважни за предстојећи сукоб који се осећао, а Османлије бесне, подозриве и сумљичаве. Иако је кнез Милош помогао Турцима да угуше поменуту буну, они су га утамничили, тиме показавши да никоме од Срба не верују. Крајње неповерење, несигурност, страховлада, угњетавање и жеља да осети макар и делић изгубљене слободе, убедиле су народ и његове вође почетком 1815. године  да крену са припремом новог устанка. На тајним састанцима током марта најпре у селу Рудовцу, а потом у Вреоцима, одлучено је да се крене у оружану борбу чим шума олиста и кнез Милош се ослободи заточеништва. Погрешно проценивши да су Срби умирени, да ипак нису српемни за борбу и жељни новца османски управници су пустили Милоша Обреновића у другој половини марта. Чим се нашао на слободи Обреновић се упознао са радом народних првака на дизању устанка. Противио се спочетка, опет сматравши да је прерано, али кад је видео на нема куд, односно да је народ жељан борбе, прихватио се предводништва и посла на организацији устанка. На једном од више тајних састанака кнез Милош је одлучио да је најпогодније да се устанак дигне на Цвети (Улазак Господа Исиса Христа у Јерусалим) у Такову. Избор места и датума је добро одабран. Таково се налази подно шумовитог Рудника, у срцу је Шумадије. Велики хришћански празник Цвети, месна таковска црква прославља као своју славу, те је поводом крног имена бивао одржаван народни сабор око ове православен богомоље. У томе лежи разлог што долазак бројног народа тог дана у то место није Турцима био сумљичав. У недељу 11. априла (по старом календару, а 23 по грегоријанском календару) 1815. године, на сабору код цркве у Такову, кнез Милош Обреновић је свечано објавио да диже нови народни устанак. Тада је изрекао легендарни позив: „Ево мене, а ето вам рата с Турцима“.

Храбар, добар војсковођа и изузетно мудар човек, кнез Милош је имао све одлике врсног вође. Како рече српски историчар Радош Љушић, добар познавалац националне историје 19. века: „Он је продужио Карађорђеву херојску идеју, али ју је преобразио и оплеменио изузетном државничком мудрошћу.“ Кнез Милош Обреновић ће захваљујући храбрости својих бораца, својим личним квалитетима и подршци Русије извојевати победу над Турцима. Његова победа омогућила је стварање аутономне Кнежевине Србије 1833. године, а из је израсла самостална Србија 1878. године.

About the author

Related

Оставите одговор